Јухууу! Стигао је мој кум Бранко. Још се није ни распаковао, а одмах је пожелео да се дружи са књажевачким малишанима. Тако смо кренули на пут. Најпре смо обишли децу у школи у Подвису, а затим и у Васиљу. Какво је то дружење било! Бранко им је говорио песме и приче из својих и књига Игора Коларова... „Ето тако“, па „Џепне приче“, „Лепо ти кажем“, „Овако је то било“, „Зоолошка песмарица“, „Авантуре Краљевића Марка“... Дивота!

Још ми у ушима одзвањају весели дечји гласови, раздраган смех и громки аплаузи. Само, мало ми је жао што не могу чешће да се дружим са мојим другарима из сеоских школа. Они су тако слатки, вредни, добри, паметни. Ма, заслужују да им писци за децу гостују сваки дан! Питаћу моје библиотекаре да ли могу да ми испуне ту жељу. Макар једном годишње. Да се чаролија Бибиних полица шири све више и више…

(тета Слађа)