Брана Цветковић – чаробњак смеха

(у Бибин дневник записале: Сара Воштинић, Сара Николић, Анета Симић,
Мартина Станојевић, Александра Ристић, Милица Костић;
илустрације: Завичајна збирка Народне библиотеке „Његош“)

Једне хладне зиме, 1876. године, бежећи од Турака, породица је изгубила бебу у снегу. Да та беба није пронађена, модерно стваралаштво за децу какво данас познајемо не би постојало. То је био Брана Цветковић, човек који је умео да пева и деци и људима и љубави и народу.
Рођен је у Књажевцу, где је његов отац Ђорђе био чиновник. Бранина се породица убрзо преселила у Београд. „Кофер остављен на улици испред железничке станице“, тако је Брана називао кућу у којој је живео. Био је живахно и маштовито дете и у подруму своје куће направио је позориште. Сам је смишљао текстове представа и глумио у њима. Хиландарска – улица као и свака друга. Али, у броју 34 окупљао се цео комшилук како би уживао у извођењу малог Бране. Још тада се видело да се у том малом дечаку крије велики таленат.
Основно и средње образовање стекао је у Београду, а у Минхену је завршавао упоредо два факултета, глуму и сликарство. Знање које је стекао у Минхену Брана је усмерио на развој културе земље у којој је рођен. Са Браниславом Нушићем 1895. године основао је прво дечије позориште. Тада креће узлазном путањом и четири године касније у Београду ствара хумористичко позориште „Орфеум“.
Сатирични кабаре „Орфеум“, „Бранино позориште“, наступало је у београдским хотелима и кафанама. Народ из целе Србије долазио је у Београд како би уживао у Браниним представама. Репертоар Браниног ,,Орфеума“ су чинили скечеви, соло и дует сцене, комични дијалози... Исмевао се партијско-политички живот, страначки сукоби, интриге... Двораном се орио смех, а Бранино позориште названо је ,,најведријим кутком Београда“. Због свега тога он је добио титулу ,,краља смеха“. Да би људи издржали све грубости и јаде у овој суморној долини, Бог им је подарио смех. Године 1902. и 1903. Брана издаје шаљив, сатирични лист ,,Сатир”. У овом недељнику штампане су Бранине пошалице и доскочице којима је засмејавао народ.
За постојање првог српског удружења глумаца заслужан је управо Брана Цветковић. Био је управник Народног позоришта у Скопљу и Српског народног позоришта у Новом Саду.
Брана прекида позоришни живот 1929. године, посвећује се књижевности, највише стварању за децу. У оквиру листа „Политика“, Брана је покренуо „Политику за децу“. За овај подлистак радио је целу деценију пред Други светски рат. Од 1931. до 1941. године тадашња омладина познавала је Брану Цветковића као чика Брану и под иницијалом Б., како је иначе потписивао своје текстове. Чика Брана није само писао, већ је и цртао, а његова популарност била је толико велика да су му стизала писма која су слала деца, насловљена само са ,,чика Брана“, иако на њима није била његова адреса.
„Брана за децу, у слици и речи“ је књига коју Брана 1934. године издаје у библиотеци „Златна књига“ Геце Кона. Сам уређује дечји лист „Ласта“, сарађује у „Младој Србадији“ и „Зорици“, а његове карикатуре објављују и неки минхенски листови. Он је у Минхену насликао пуно слика, неке је продавао а неке поклањао.
Инспирација за многе његове текстове лежала је у његовој великој љубави. Иако многи уметници нису имали ту срећу, Брана је пронашао сапутницу која га разуме и подржава у свим животним подухватима – „узор женама“ и одличну уметницу Кају.
У његовом уметнички богатом животу највише се истиче рад за децу. Написао је пуно књига и преко две хиљаде песама и прича у стиху. Многе од њих је и илустровао. Најпознатије су „Прича о ваљушку“, „Сврака помодарка“, „Церекало“, „Шумска бајка“... Најчитанија, најчешће штампана и илустрована као посебна сликовница, јесте она о Зунзариној палати, где се у једном изгубљеном лонцу, негде у пољу, окупио, споразумео и измирио цео животињски свет, што људском још није пошло за руком.
Живот овог сјајног уметника и писца, изванредног човека, неисцрпног хумористе, завршио се 1942. године. Брана је умро је у Београду за време окупације. Сахрањен је уз све почасти које доликују таквом великом уметнику.
Као и многе наше песнике, и Брану је снашла тужна судбина – неправедно је заборављен. Последњих деценија многи наши писци – Драган Лукић, Брана Црнчевић, Душко Радовић, Љубивоје Ршумовић, чувају Брану од заборава. Као што Бранко Ратиновић каже: ,,Писати о Брани, значи писати о смеху. Србија је волела Брану, а Београд га је обожавао“.