Ураааа, дошао је и тај дан! Протрљала сам очи, док су се зраци сунца полако пробијали до мог кутка у Библиотеци. Прво што сам угледала био је осмех нашег новог члана и мог друга, црног мачка, који је такође нестрпљиво чекао почетак премијере. Били су то срећни тренуци, али ни близу онима који тек следе. Из хола се чуо смех мојих малих талентованих другара, њихових васпитача, учитеља и родитеља... Они су уживали у изложби маштовитих ликовних радова на тему „Несаница снашла миша“.

Знате да сам ја једна знатижељна овчица, па сам гвирнула и видела да су ту и важни људи из моје општине, општине Књажевац, како би и овог пута подржали нешто овако значајно. Малишани, наши глумци, увелико су трчкарали и својим осмехом и сјајем у очима показивали да једва чекају да пред свима изведу оно што су месецима припремали. Раде Ристић је последњи пут проверио да ли је на сцени све у реду, а Владислав Допуђа испробавао звуке које је пре тога компоновао специјално за ову прилику. Осећало се узбуђење у ваздуху, док се сала полако пунила мојим верним посетиоцима. Док сам се ја крила иза сцене, како не би видели моје сузе радоснице, завеса се подигла и представа је могла да почне.

Радосно сам гледала како су наши будући глумци правили своје прве кораке на позоришним даскама. Било је то право уживање. И то не само за мене, већ и за многобројну публику која је пажљиво пратила програм и својим аплаузима храбрила малишане.

Музика, ефекти, дечја самоувереност… А тек коло компоновано само за њих! Све то још више је улепшало „Шумску бајку“ Бране Цветковића, коју је режирао Владимир Андрић.

Нисам скидала осмех са лица, а знам да се та чаролија ширила целом салом… чаролија чији су заправо ствараоци наше тета Слађа и Владана, са пријатељима. Обећавам вам да ћу им се захвалити и у ваше име што смо, уз њихову помоћ, доживели нешто овако лепо.

Наравно, искористили смо прилику да се захвалимо и наградимо све оне који су се протеклих месеци трудили и залагали за успех ове манифестације.

Најбољи глумци, писци и сликари, као и сви учесници радионица и цела редакција Бибиног дневника, испунили су сцену и још једном доказали да се све исплатило. Јер шта је вредније од срећне и поносне деце?!

После програма, наши сарадници, пријатељи и спонзори уживали су у коктелу и размењивали утиске, а ја сам се вратила у свој кутак и размишљала како сам најбогатија овчица на свету... јер имам вас!

Признајем, не желим да се ово заврши, али у једној од књига са чаробних полица моје библиотеке, прочитала сам да крај није ништа друго до нови почетак. Зато верујем да ће ова чаролија трајати заувек…

Пуно пољубаца шаље вам Биби

(Наталија и Јована)