Драги моји другари, да ли сте знали да се поезија може видети? Нисам ни ја. Данас сам посетила Друштвени клуб Дома културе где је одржана креативна радионица и презентација једне сасвим занимљиве поезије, којој је аутор Поп Душан Ђурђев, наравно, дао и необично име ,,Поезија која се гледа“.

Сада када покушавам да вам објасним, једино што ми пада на памет је слагалица. То вам је као када би спајали делове различитих сличица и на крају добили нешто сасвим ново. То нису слике, али ни песме, заправо су и слике и песме заједно. Била сам помало збуњена док Душан није почео да објашњава како се само играо и тако створио „поезију која се види“. Мало слика, мало игре речима, мало предмета из свакодневног живота и пуно креативности и то је рецепт за нешто јако занимљиво што је веома заинтересовало моје другаре средњошколце. Оно што нису чули и видели у презентацији, могли су да погледају на изложби „Поезија која се гледа“ која је отворена у холу Народне библиотеке „Његош“ и трајаће до краја новембра.

Одох ја да мало сецкам.

Ваша Биби
Сара Воштинић