ШУМСКА БАЈКА
(чика Брана, уз досољавање Владимира Андрића;
илустрације: Ивана и Милица Џонић 8. разред специјалног одељења ОШ „Димитрије Тодоровић Каплар“, наставник Снежана Ђурић)
Стилизована шума, онако како деца цртају дрвеће. Велика печурка – црвена, беле туфне. Личности – животињице, птице и бубе (људска су бића, са понеком стилизованом назнаком лика). Скакавац – атлетичар у дресу. Мрав – у радном оверолу, с џаком на рамену. Свитац – фењерџија у униформи. Гундељ – црнпурасти музикант. Пуж – поштар са торбом препуном писама. Детлић – у лекарском мантилу.
За почетак, шумска идила: Сунце ниско, пред залазак. Гундељ на пању цигуља тихо: амбијентална музика, ефекти: лахор, цвркут птица, куцкање детлића. Мрав пронесе џак, Скакавац тренира, Детлић ослушкује кору дрвета стетоскопом и куцка малим чекићем, у такту свог куплета/сонгића.
НАРАТОР ДЕТЛИЋ (Пева)
Кад у шуми јечи глас
кратке песме КИК, КИК, КИК –
то ја певам... Питам вас:
Погодите ко сам – ЧИК!
Рећи ће ми ко разуме...
ХОРИЋ ШУМСКИХ ЖИВУЉКИ (Пева)
...Ти си детлић, лекар шуме!
(Ове живуљке појавиће се у финалној сцени – игра коло – а сад извире из жбуња, отпевају, нестану.)
НАРАТОР ДЕТЛИЋ (Пева)
Јест, ја лечим букву, бор,
јавор, јасен, храст и цер:
свуд прегледам кору, чвор –
где је црвић дрвождер.
Чим заруди зоре цик,
ја сам вредан – КИК, КИК, КИК.
Детлић зевне, уморан, престаје с послом. И остали ликови на сцени зевају. Наранџасти колут Сунца залази. Сутон. Свитац пали фењер. Детлић приђе публици, до просценијума.
НАРАТОР ДЕТЛИЋ (Епски, почиње неку причу)
Први сутон поче тек...
ЖАБА ВРЕМЕЊАЧА (Прекине га)
Креке-крек...
НАРАТОР ДЕТЛИЋ (Прекорно)
Кх-кх... Први сутон поче тек...
ЖАБА ВРЕМЕЊАЧА (Опет га прекине)
Креке-крек... Креке-крек!
НАРАТОР ДЕТЛИЋ
Ех, те жабе времењаче... (Подругљиво)
„Креке-крек“... (Жаби) Шта крекети твоји
значе? Пусти јаче гласић мек – шта ли имаш
то на уму?
ЖАБА ВРЕМЕЊАЧА
Па, погледај мало шуму...
Ветар захуји и зањише гране дрвећа.
НАРАТОР ДЕТЛИЋ
Све дрвеће гране креће... Шта то шуми стара
вења?
ЖАБА ВРЕМЕЊАЧА (Тумачи)
Хоће време да се мења.
Ветар зафијуче и однесе Гундељу шешир улево, он појури да га улови, излети са сцене.
ГУНДЕЉ (Греши падеж)
Ветар пири – држите шешири...
Фијук ветра. Шешир сад пролети слева удесно преко сцене, за њим Гундељ. Како Гундељ излети са сцене, тако шешир мења смер и враћа се летом преко сцене, па се заустави на поду. Гундељ му се прикрада. Шешир измиче. Смешна игра ветра с Гундељом, који на крају одустане од потере.
ГУНДЕЉ (Задихано)
Нит ћу овај шешир стићи, нити ће ми други
нићи...
Седне резигнирано на пањ. Севне муња, загрми.
ЖАБА ВРЕМЕЊАЧА (Злослутно)
Ух, ала се смрче јако... Облаци нам небо
скрише... Еј, народе, ево кише!
Муња, па мркли мрак. Грми. Шум пљуска. Детлић Наратор, с кишобранчићем.
НАРАТОР ДЕТЛИЋ
Драги моји, у том часу – целу шуму пљусак
засу.
Осветли се постепено – и дискретно – цела шума са печурком. Мрав гледа где да се склони.
НАРАТОР ДЕТЛИЋ
Покисао вредни Мрав...
МРАВ
Јаој, већ сам мокар сав... Настрадаћу прав и
здрав... (Примети гљиву, обрадован) Склонићу
се испод гљиве од те кише несношљиве,
чуваће ме она телом као да сам под амрелом.
НАРАТОР ДЕТЛИЋ
Мрав убрза многе ноге – хопа, хопа, хопа,
хопа – печурке се, ух, докопа... Ту заседе, па
се брише...
Мрав се склања под гљиву, одахне, брише се марамицом.
МРАВ
Ммм, дивота, нема кише... На сувоту све
мирише... (Дремнуо би, али примети фењер
Свица) Шта је оно? Светлост нека... (Са
стрепњом) Ко долази из далека? Све је – јао
- све је ближе... (Позна Свица, одахне) Па то
само Свитац стиже... Фењер носи...
СВИТАЦ (Весело)
Фењер носи и сувоте мало проси...
МРАВ (Осорно, у шали)
Шта то рече?
СВИТАЦ (Скрушено)
Да ли могу ово вече да проведем ту под
кровом? Настрадаћу с кишом овом...
МРАВ (Премишља се, фол)
Пааа... Извол'те... (Онда срдачно) Сваки самац
друштво жели. Јесте ли ми лепо сели? Сад сте
суви и весели. Мили су ми такви гости,
нарочито због светлости... Седео бих сам у
мраку... Нек сад киша лије с неба, ми имамо
светлост јаку.
СВИТАЦ (Захвално)
Може јаче, ако треба?
Појача мало светлост и тако назру како им из таме прилази још неко, али нису сигурни ко, па се мало уплаше. Кад виде да је то Скакавац, који се од кише (безуспешно) штити листом – одахну.
СКАКАВАЦ (Алапача)
Видех светлост, па сам реко: ту под кровом
седи неко, ту би била жива згода док не
прође непогода, јер сам испод овог листа –
мокар као кишна глиста... Јак ми амрел – лист
маслачка... Ал доста о томе, тачка... Да лист
скидам с мокрих плећа?
МРАВ
Скидај, брале... Каква срећа – дружина ће бити
већа!
Скакавац баци лист, скутри се уз остале, греје руке на фењеру.
СКАКАВАЦ
Шта ће мени лист маслачка, поред овог
фењер-зрачка?!
Онда громогласно кине, Мрав и Свитац се препадну, одскоче.
СКАКАВАЦ
Ух, проклета киша била... Од студени
дођох лила... Иначе је моје
здравље... Апћиха!
МРАВ И СВИТАЦ (Љубазно)
Е, наздравље.
СКАКАВАЦ
Шта ли почех? Аха, здравље... Од малих ми
ногу – лавље... Апћиха!
МРАВ И СВИТАЦ (Мање полетно)
Па, наздравље.
СКАКАВАЦ (Прави се важан)
Мене хвата кијавица? Ма, јачи сам од тих
трица... У сувоти куће мравље... Апћиха!
МРАВ И СВИТАЦ (Дојадило им)
Ух, наздравље.
СКАКАВАЦ
Једном тако мога стрица ухватила кишурина, а
потом и кијавица... Не знам где је била
стрина, ал беше то неко славље... Апћиха!
МРАВ И СВИТАЦ (Јекну)
Јој, наздравље.
Дијалог се настави као жамор, филован с „апћиха“ и „наздравље“. Од досаде заспи најпре Мрав, а кад заспи и Свитац, светло се мало пригуши. Чује се хркање у дуету и Скакавчево неразговетно торокање. Та радња постаје споредна, пажња се премешта на Детлића Наратора.
ДЕТЛИЋ НАРАТОР
Тако они наставише. Сви се лепо наместише,
говорише мање-више против кише. Кијало се
мало-мало, и кијању наздрављало. Прво је
сан свладо Мрава, па и Свицу клону глава.
Фењер се још мало фемка, па и њега хвата
дремка. Љут на кишу, бледа лица, Скакавац
је млео, млео – као празна воденица. Усред
гнева Скакавчева – гле – из грмља неко
мрмља... Ал Скакавац не престаје – ил не
чује, ил не хаје.
То се дотетурао покисли Гундељ, који цеди свој мокри шешир и из виолине излије мало кишице – од изнемоглости нема снаге да проговори, само мрмља/брунда.
СКАКАВАЦ
...Мој стриц кину двеста пута, па је стрина
била љута, заболе је лепо глава, није могла
ни да спава... Ама, ко то тамо брунда?
ГУНДЕЉ
Ја покисли Гундељ Гунда... И не брундам, ја
то хучем... Виолину једва вучем и тресем се ко
сред зиме... Молим добре домаћине у дом топли
да ме приме...
Мрав и Свитац се буде, трљају очи.
СКАКАВАЦ (Себично)
Овде нас је богме доста...
МРАВ (Другарски)
Примићемо и тог госта... Уђи, Гундо.
ГУНДЕЉ
Врло радо.
СВИТАЦ
Па како си то настрад'о?
ГУНДЕЉ
Ловио сам шешир грао, што ми ветар баш
украо... Оклиз'о се ја и пао у поточић
набујао... Затим... Затим... (Шмркне потресен)
СКАКАВАЦ
А шта затим?
ГУНДЕЉ (Плачно)
Почео сам бре да патим... Како да вам ово
платим? За доброту, за сувоту...
Загуше га сузе, Мрав и Свитац га охрабрујуће тапшу, Скакавац га огрне оним својим листом-амрелом. Не примете Пужа Поштара.
ДЕТЛИЋ НАРАТОР
Гунда жалбу и не сврши, а из мрака глава
стрши – Пуж који пошту врши.
ПУЖ
И ја молим за доброту – примите ме у сувоту...
Потпуно сам изнемого...
СКАКАВАЦ
Што је много, баш је много...
МРАВ (Пужу)
Уђи, молим, ја велико друштво волим и још
кад би друштво цело само хтело, провели би
ноћ весело! Чуј, Гундељу, испуни ми једну
жељу! Дај, гудалом мало стружи – тако нам
се ти одужи.
ГУНДЕЉ
Гудало ми већ у руци!
МРАВ
Е, па онда, ти развуци ситно коло – да
ђускамо наоколо! (Довикује ка шуми) Шаљем
позив шумском свету: сви покисли хајд'
овамо – да са нама коло плету, да се суше и
загреју!
Гундељ засвира. У коло се хватају Мрав, Свитац, Скакавац и Пуж. Играју и певају.
КОЛО (Сонг)
ХОПА, ЦУПА, ХОПА, ХОП
СВЕ У КОРАК ПА ГАЛОП!
НЕК СЕ ЧУЈЕ, НЕК СЕ ЗНА
НАША РАДОСТ НЕМА ДНА,
НИТ ОДМОРА, НИТИ СНА,
ХОПА-ЦУПА-ОЈХА-ХА!
ИГРАЈ, ЂИПАЈ, ИЈУ, ИЈУ
НАШУ ИГРУ НАЈМИЛИЈУ!
ИГРАЈ, ЂИПАЈ, ИЈУ, ИЈУ
НАШУ ИГРУ НАЈМИЛИЈУ!
СКАКАВАЦ
ОЈ, ПОШТАРЕ, ДРУЖЕ-ПУЖЕ,
НЕКА ТИ СЕ НОГЕ ПРУЖЕ...
ПУЖ
НЕК СКАКАВАЦ-ТРАПАВАЦ
БОЉЕ ПАЗИ НА ПАЛАЦ...
СКАКАВАЦ
АЈОЈ, ПАЗИ, ЈОЈ, НЕ ГАЗИ...
СВИТАЦ
КОЛОВОЂО, ДИЧНИ МРАВЕ,
ЗАР ТИ НИЈЕ ЖАО ТРАВЕ?
МРАВ
ОЈ, ДЕЛИЈО, МЛАДИ СВИЧЕ,
НЕ ПОСРЋИ КО ДВЕ ЧИЧЕ!
СВИ
ОПА, ЦУПА, ОЈ, ХОЈ, ХОЈ,
ОПА, ЦУПА, ОЈ, ХОЈ, ХОЈ...
СТАРИ ЖАБАЦ (Дрекне)
Коло, СТОЈ!
Гундељ прекине свирку, сви се укопају. Тек тада примете мргодног Старог Жапца, који затвара кишобран и отреса капи.
МРАВ
За-за-зашто стој? Зато што је пљусак стао?
СТАРИ ЖАБАЦ
Је л' ти цреп на главу пао?... Зато што је ово
мој – де, погледај – кућни број!
Кишобраном такне кућни број на гљиви.
МРАВ
Ваш је ово значи дом?
СТАРИ ЖАБАЦ
Јест... А ви баш по стану мом направили грдан
лом! Мислио сам да ћу пући, кад видех у
својој кући коло како бесно везе... Ал ми онда
овде сине: о, милине, нека везе, нека везе –
сваки играч Жапцу мезе. Сем балавог овог
Пужа... Прилика се ретка пружа, да уз младог
лука стручак – имаш колце за доручак! Свитац
и Гундељ, Скакавац, Мрав – доручак је врло
здрав... С кога краја да се пође – од кеца ил'
коловође?
Жабац се „паклено“ насмеје, мљацка. Играчи скамењени, сашаптавају се. Жабац не обраћа пажњу, заузет везивањем портикле и вађењем есцајга из џепова...
МРАВ
Чусте л', браћо моја, њега?
ГУНДЕЉ
Дошло време да се бега...
СКАКАВАЦ
Ноге ко да нису моје...
СВИТАЦ
Ја бих беж'о, ноге стоје...
ОСТАЛИ
И моје... И моје... И моје...
СТАРИ ЖАБАЦ
Имам мезе и апетит – ускоро ћу бити сит...
Охохо... Али шта је то?
У пола покрета се укочи, буљи у гљиву. Запањен.
СТАРИ ЖАБАЦ
Кад сам пош'о пре сванућа, много мање беше
кућа... Тесна слева, тесна здесна... А сада је
баш пространа... Кућерина скроз без мана...
Да л' је шала то неслана?
ДЕТЛИЋ НАРАТОР (Намигне играчима, лаже)
Није шала... Кућа ти је била мала, а сада је
збиља већа... За тебе је права срећа што је
колу било тесно да заигра чило, бесно... Стан
за игру беше мали, зато су га дозидали! Па,
зар теби није мило што је ово друштво чило
теби кућу проширило?
СТАРИ ЖАБАЦ
Како да ми није мило?! Сада овај Жабац
стари може да се разбашкари.
ДЕТЛИЋ НАРАТОР
Па онда их не мезети, већ у коло ти полети,
нека коло буде веће... Ђипај, Жапче, сад од
среће!
СТАРИ ЖАБАЦ
Имаш право, мудра главо... Ехеј, Гундо, дај
музику за захвалног старог чику!
Гундељ зацигуља, играчима ноге оживе, заиграју. Жабац игра крајње комично. Из шуме провирују, па се постепено у коло хватају: Жаба Времењача, Веверица, Зечица, Лептирица... Играју и певају...
КОЛО (Сонг)
ХОПА, ЦУПА, ХОПА, ХОП
СВЕ У КОРАК ПА ГАЛОП!
НЕК СЕ ЧУЈЕ, НЕК СЕ ЗНА
НАША РАДОСТ НЕМА ДНА,
НИТ ОДМОРА, НИТИ СНА!
ХОПА-ЦУПА-ОЈХА-ХА!
ИГРАЈ, ЂИПАЈ, ИЈУ, ИЈУ
НАШУ ИГРУ НАЈМИЛИЈУ!
ИГРАЈ, ЂИПАЈ, ИЈУ, ИЈУ
НАШУ ИГРУ НАЈМИЛИЈУ!
Коло игра, Детлић Наратор изађе на просценијум.
ДЕТЛИЋ НАРАТОР
Целој шуми беше мило, док се ово коло вило...
Је л' остало што нејасно? Објаснити – није
касно... Да л' су ови момци чили Жапцу кућу
збиља доградили?
(ПУБЛИКА: Нису!)
Па како – била је ситна, а сад је већа од
неког дрвећа? Цветови и класови и шибови
постају виши на... на... на? Виши на...?
(ПУБЛИКА: Киши!)
Јесте, на киши све буја: трава, и бор и
туја... Расту деца, жито, шљиве... Шљиве и... и...
и? Нису иве, нису њиве, нису гриве, нису
риве, него? Него?
(ПУБЛИКА: Гљиве!)
Тако је – гљиве... Одвајкада сви се диве како
брзо расту гљиве. Тако је док дланом од
длан – на киши порастао и Жапчев гљивасти
стан!
У коло се ухвати и Детлић Наратор, игра и пева.
ДЕТЛИЋ НАРАТОР (Пева)
ХОПА-ЦУПА, ХОПА-ЦУП,
НЕК УВЕЋА ОВАЈ СКУП
КО ГОД НИЈЕ ИГРАЧ ЛОШ,
ЈЕР ВЕСЕЉЕ ТРАЈЕ ЈОШ...
Онда почне помало панично крекетање – све друго утихне.