СТВАРИ КОЈЕ У МЕНИ ТРАЈУ

(разговор са редитељем, драматургом, књижевником Владимиром Андрићем)

Разговор водила Силвија Савић

Како видите нашу манифестацију „Чаробне полице Биби Сликовчице“? Који су циљеви?

О манифестацији би вероватно требало да говори Владана, пошто је она шеф параде, а Игор, Бранко и ја смо учесници, и неки свој допринос дајемо. Бранко и Игор имају књижевну радионицу, ја са клинцима радим драмску, па је све у знаку вашег земљака Бране Цветковића... Имамо једну групицу деце, почетника, али деце која су слатка, бистра, жељна да нешто ново науче, па су као таква и добри чланови новоосноване групе с којом ћемо направити драматизовану причу у стиху „Шумска бајка“ Бране Цветковића. [...] Лепо је што се његов Књажевац њега сетио. Има чиме да се поноси, он је стварно сјајан. Као дете сам обожавао „Зунзарину палату“, „Ваљушка трбушка“, и она три снешка из приче „Топили се од милине“ [...] И сад, после прилично деценија, знам их још увек напамет. То је доказ да сам чика Бранин ђак. Надам се да ћемо направити веселу представу од те слатке, веселе приче.

Овај пројекат окупио је много деце. Колико је важно да деца дањашњице учествују у оваквим манифестацијама?

Имам утисак да нису дошли по задатку, него да су дошли зато што им се чини занимљиво. Сада са њима раде професионални писци. Ја сам професионални редитељ и док спремамо тај мали весели комад, учим их првим корацима глуме, успут, помало, неосетно. Да природно глуме, да не показују...

Да проживљавају?

Да проживљавају. То је добар израз, правилан... Глумци проживљавају неке фиктивне околности, прилагођење лику и његово понашање у тим фиктивним околностима. Да текст изговоре као свој, као да им је тог часа то пало на памет, то је глума. Глуму сам открио кад сам имао тринаест година. Нису нам тада давали текст целог комада. Добио бих само своју улогу, преписану, и последњу реченицу онога ко говори пре мене. И чекам кад ће на ред да дође та реченица, да изговорим своју реплику. При томе, не слушам шта други причају, чекам свој ред. Знам да треба да будем такав и такав, и онда се трудим да се спремим, да само наступим и да будем или забринут или срећан или љут. То не ваља, јер ја то не проживљавам већ само показујем, правим се, лажем... Да ли ту реченицу говорим из душе? Не, не говорим је из душе него лажем... [...]

Шта је читао Владимир Андрић као дете?

Кад је реч о литератури за децу, имам неколико узора, великих писаца који су оставили још у детињству велики утисак на мене. [...] Моја мама је била учитељица. Она је имала неки свој избор књига, који је био класичан. Мој отац је био правник, веома начитан, знао је језике и био је склон хумористичкој литератури. Имао је врло богату хумористичку библиотеку. Од Апулеја, Римљанина, преко класичара као што су Франсоа Рабле и Алфонс Доде, па Дикенс, Марк Твен, Гогољ и Аверченко, Карел Чапек, Луиђи Пирандело...Дакле, богата, сортирана, фантастична хумористичка библиотека. И ја сам то читао.

Значи Ви сте тада били под утицајем светске књижевности?

Не, то сам имао код куће. А ишао сам у обреновачку библиотеку. Ту сам био сам... Нешто су ми библиотекари препоручивали... Али то је врло кратко трајало. Јер, знаш, узмеш неку књигу, прочиташ, погледаш, онда узмеш следећег писца, па један прозор отвара други прозор, једна врата отварају друга врата... И ја сам ту обреновачку библиотеку претресао, па после ваљевску... У средњој школи сам добио жутицу. [...] Зато сам ишао у Врњачку бању, и за зимски и за летњи распуст. Није лако кад треба три пута дневно да пијеш лековиту воду – у пола седам, па у пола дванаест, па у пола четири. Тамо откријем библиотеку... и почнем да читам дебеле књиге. Тако сам прочитао Џејмса Џојса, прешао преко Жида, преко Пруста, Чехова, начитао се као луд! Чекајући да пијем те лековите воде... Лепо сам се излечио, али сам се нахранио са пуно литературе. Нешто сам ја бирао литературу, нешто је литература бирала мене. Неосетно сам са Жила Верна и авантуристичких књига прелазио на мало озбиљније. Кад сам био у гимназији, у НИН-у сам нашао текст о двадесет књига које су обележиле двадесети век. Онда почнем да читам Форстерово „Путовање у Индију“,па те једна књига упути на другу... Тако сам из једне књиге упливавао спонтано у другу. [...]

Да бисте писали за децу морате се уздићи на ниво детета. Да ли је Владимир Андрић још увек дете?

О томе сам једанпут говорио, чупајући из самог себе неке мале формулације да објасним неку поетику. И рекао сам: кад ја пишем, за кога пишем? Па пишем за Андрића кад је имао девет година. За себе ондашњег, што он може да разуме... А био је паметан, био је начитан, знао је где ђаво спава... Неки пут сам читао и две књиге дневно, кад је распуст, преко лета. Ето, та моја љубав према Саројану, према Дикенсу... [...] То су све ствари које у мени трају. Дакле, трају шездесет и кусур година. Према томе, чим оне толико трају, нисам се ја толико променио, осим што сам остарио.

Да ли је Душко Радовић од почетка Вашег стваралаштва Вама „за раменима“?

Душко Радовић је мене открио. То је смешна прича. [...] Питао сам једну колегиницу (која је са нама студирала режију и већ је радила на радију као редитељ) да ли има нека тезга на радију, ја умем да пишем. Шта умеш да пишеш? Умем да пишем све (већ сам објављивао и стихове и прозу). Тако сам почео да радим на радију – „Добро јутро, децо“, „Весели уторак“... Мој уредник је скренуо пажњу Душку Радовићу да постоји један клинац који разбија како пише, и Радовић ме је звао, па сам написао комад за серију коју су радили разни писци. Звала се „Име и презиме“. Радовић ми је онда рекао: „А ти студираш режију? Ајде, узми па режирај то“. Ја кажем: „Никада нисам ушао у телевизијски студио“. „Ајде са мном“, ухвати ме за руку и уведе у телевизијски студио. Каже: „Ето, ушао си. Иди сад кући, спремај књигу, снимај!“ И тако сам почео да режирам са двадесетак година. Био сам најмлађи телевизијски режисер у целој ондашњој Југославији. И, дакле, Радовић ми је био над главом, преко рамена, неколико година док је био уредник. А после тога, кад га више није било, онда је замишљени Радовић био некакав критеријум који ја призивам – шта би Радовић рекао на то... [...] Био је уредник оног фантастичног „Полетарца“, а ми смо писали... Без хонорара, али смо то писали као да је најважније на свету. И било је најважније на свету... Радовић није био строг, али је био врло захтеван. И богами, велика је била... не трема, нису ми се тресле ноге, али сам био јако нестрпљив да чујем да ли сам погодио то што он хоће или нисам. У ствари, Радовић је одувек, ма од оног момента кад смо се у животу срели па надаље, био мој стандард. Трудио сам се, и сада се трудим, да све што напишем буде такво. Да се не обрукам пред Радовићем.

Шта Вас увек враћа у Књажевац?

То је чудно... Па, ваљда нека врста срдачности... Пита ме синоћ мој син, мој колега Радивоје Андрић: „Како ти је у Књажевцу?“ Рекох: „Лепо је, фин је градић, људи су срдачни, култивисани, деца образована, фина, васпитана, укусно обучена, бистра...“ Пријатно сам био изненађен и прошле године кад сам први пут дошао. Јер, није ово време, није у свету, а није ни у Србији, наклоњено уметности уопште, а овде, одједанпут, постоји неко велико интересовање. [...] И први пут сам се радовао доласку. Обишли смо школе, дружили се. [...] Па смо ишли на излет на Стару планину... Успоставли смо не професионални, него неки другарски, срдачан контакт. Онда сам Радивоју на крају рекао: „Имам сад четврти град где се осећам као код куће“. Први су Ваљево и Обреновац, где сам рођен, где сам ишао у школу, почео да режирам, живео, где волим да одем. Треће место је једно мало село у Црној Гори, на мору, Радовићи, где двадесетак година летујемо. И сад Књажевац... Не треба много да објашњавам. Кад се већ тако осећам, што бих објашњавао? Не треба много цуњати ни претурати по нечему што се спонтано и искрено осећа. Можда не треба ни много тумачити... [...]