ПРАВИ ЉУДИ РАСТУ ИЗ ПРАВЕ ДЕЦЕ

(разговор са писцем за децу Игором Коларовом,
првим добитником Награде „Књажевачко златно руно“, коју Народна библиотека „Његош“ додељује за допринос стваралаштву за децу и разиграном детињству)

Разговор водила Наталија Василијић

 

 

Зашто сте за своју публику изабрали баш оне најмлађе читаоце?

Мислим да је мене у почетку изабрао сам жанр. Књижевност за децу је сама по себи велики изазов, из простог разлога што имате нека правила која морате да поштујете, али у оквиру њих постоји једно место где се човек на диван начин може сусрести са неочекиваним.

У чему проналазите инспирацију и мотивацију?

У свему што ме окружује. Некад се зачудим кад у некој причи, наоко апстрактној и мисаоној, приметим присуство мотива из свакодневнице, неки мали конкретан догађај који се изврнуо негде успут и претворио у причу. Овај свет је пун тема, треба само изабрати ону која у одређеном тренутку вапи да буде испричана.

Какав је осећај слушати своје стихове у интерпретацији задовољног читаоца?

Предиван, нарочито ако задовољни читалац зна да чита (смех). Ми обично док стварамо имамо једну фикс-идеју у глави и мислимо да то само тако треба и никако другачије. А онда када се неко други дограби тога што си урадио, онда он то изврне и претвори у нешто своје. И то буде веома занимљиво.

Која дела сте читали као мали?

Бајке, много сам их читао. Мислим да сам прочитао све бајке које су тада биле објављене код нас.

Да ли сте могли да претпоставите да ћете једног дана бити оволико омиљени међу децом, тј. својим читаоцима?

Нисам могао да претпоставим ни да ћу писати за децу. Живот је отворена ствар. Заиста волим што сам то одабрао (или што је то мене одабрало).

И када сте открили тај таленат?

И даље се борим са собом да ли сам уопште талентован. Стално се мучим са тим. Ствар је у томе што сам много читао. И онда то мора да проговори негде, кад уливате сва та знања у себе то мора да пукне негде, да прсне и да излети напоље.

Којом наградом за књижевност се највише поносите?

Да не кажем, све награде су ми као деца (смех). Увек је код сваке изненађење кад је добијем: аха, можда ипак знам да пишем; можда то што радим и није тако лоше. Срећом, то кратко траје, па се брзо вратим својим сумњама (смех).

Због чега овај пројекат сматрате важним за младе?

То је лепо питање и важна тема. Песник Бранко Стевановић и ја водимо литерарне радионице. Циљ тих радионица није само да научимо децу да пишу, него пре свега да размишљају. У том склопу је изузено важно да деца буду чланови библиотека и активни читаоци. Људи, деца нарочито, треба да читају без обзира на то чиме ће се бавити у животу, или чиме се баве. Да ли ће бити спортисти, продавци, менаџери, јапијевци или сви они тешко разумљиви термини по огласима за посао. Шта год да човек жели да ради, мора много да чита ако жели да има не само успеха у послу којим се бави, него пре свега да би могао лепо и квалитетно да живи. Књига служи томе. Тај други сегмент читања јесте и писање. Научити како се саопштавају мисли, шта и колико да се говори, на који начин излагати причу, све оно што може да користи човеку и у свакодевном животу...

Познато ми је да Вам је наш град веома драг и да радо боравите у њему, па бих волела да поделите са мном чиме вас је очарао?

У Књажевцу сам први пут био пре више од десет година, у склопу одређених културних активности. После још неколико сусрета отворио сам се према Књажевцу, тако да је то сада мој град. Наравно, посебан период (у склопу књижевности за децу) за мене је када је за директорку библиотеке дошла Владана, која је је покренула гомилу лепих пројеката и програма за децу. И просто је било природно да се нађемо на том путу и да дамо све од себе да будемо део тих важних и преважних прича, да кроз заједничко старање дођемо до нових идеја за културни живот деце. У том смислу, активност библиотеке „Његош“ у Књажевцу је на европски високом нивоу.

Да ли неки лик из ваших дела може да се поистовети са Вама?

Не конкретно, али када се подвуче црта сви они су ја. У сваком лику мора да буде један део мене, чак и у оном најгорем могућем. Не могу да створим било који лик а да не изнесем нешто из самог себе.

По Вашем познатом цитату: „Забога, Ефи, зашто не можеш да будеш као остале девојчице? – Зато што је свет пун осталих девојчица“, схватила сам да цените јединственост и посебност. Шта је то што је јединствено код Вас?

Не знам... То вероватно боље зна моја мама или мој син (смех). У писању је веома битно испричати једну конкретну причу из угла конкретног лика, јунака. И водити рачуна да сваки читалац који чита ту књигу јесте посебан. Да ли ће препознати кроз туђу посебност своју сопствену, зависи од много чинилаца, али ниједан од њих није непремостив...

Ко је Ваш узор или идол?

Имам омиљене писце, али не могу да кажем да је ико од њих узор томе што радим. Оно што радим највише бих волео да личи на књиге свих писаца које волим. На једној гомили у души се налазе све књиге које су ми милион пута драже од мојих сопствених, оне се помешају, направе мини експлозију и онда настане књига која буде таква каква јесте.

Постоји ли неки циљ који нисте успели да остварите, а тиче се Вашег рада?

Нисам ниједном учествовао на Олимпијади, али нисам се ни спремао, тако да се то не рачуна (смех). Углавном имам циљеве који су оствариви с тим што се некад запутим и према нечем скроз другачијем. То је вероватно тренутак када циљ бира мене, а не обрнуто.

Чији суд највише поштујете?

Хм... Драг ми је суд пријатеља, зато што је обично блажи од суда савести. Себи сам строжи судија него пријатељи.

Да ли мислите да стварно дечја машта може свашта?

Не мислим. Не мислим ни да машта одраслих може свашта. Али ако мислимо да овај живот треба проживети свеобухватно, онда без маште то просто није могуће.

Дуги низ година сарађујете са Библиотеком. Шта мислите колико је значајно њено залагање за младе, као и сарадња са писцима попут Вас?

Ако људи желе да буду културни, морају да читају. То је основна културна активност, шта год желимо у животу, читање треба да буде основа. Ми не можемо очекивати да деца не читају књиге и да, када напуне деветнаест година, оду у библиотеку и кажу „Аха, ја од данас читам Шекспира, дајте ми једног средње дебелог“ (смех). Не иде то баш тако. Од малена заправо читањем ти отвараш свој мозак за свет и финесе тог света. Неће моћи нико да те обмањује, да прави од тебе оно што ниси или да те тера да мислиш ствари које ти се не мисле. Прво почињемо од тог нивоа. Од добре и паметне деце треба да настану добри и паметни људи. Прави људи расту из праве деце. Да не дођемо у ситуацију да трећина њих одлази у политичаре, трећина у народне певаче, а трећина у конзументе који некритички „купују“ оно што им политичари и естрада подваљују. То није опција и то је пропаст државе.