НЕСПУТАНИ УЗЛЕТИ МАШТЕ И РАДОЗНАЛОСТИ

(разговор са писцем за децу Бранком Стевановићем)

Разговор водила Анђелија Аранђеловић

На који начин библиотека и књиге утичу на младе и да ли мислите да интернет и савремена технологија на било који начин могу заменити књигу?

Мислим да је библиотека последње упориште оних који желе да у будућности имамо квалитетне генерације младих људи које су у стању да јасно формулишу и изражавају своје мисли. Библиотека је последње уточиште умних људи. То је збирка мудрости и једино место где истински постоје оне дубокоумне поруке које су нам оставили људи од прве библиотеке на свету до данас. Не постоји ниједна ситуација која није описана на полицама библиотеке. Све друго око нас постаје формално. Некако, суштина се гура и склања у неке тајне просторијице, у нека дупла дна, а формалност се појављује у јавности као нешто што је важно. Гледано из тог угла, библиотеке су јако важне, оне су све мање чувалишта књига, а све више постају места на којима се одвија оно што су прави сегменти културе. Са друге стране, савремена технологија не може шкодити књигама. Она њима може само допринети, будући да је оно што је некада морало да се чека више дана – када су вести дуго путовале, када су се књиге преводиле месецима и годинама, а затим месецима припремале за штампу и штампале – сада надохват руке захваљујући савременој технологији. [...] Андроиди, рачунари, конференцијске и друге друштвене мреже могу се користити на прави начин, као једно море и обиље информација. А могу се користити и за залуђивање људи. Исто је и са видео-игрицама. Врло је занимљиво завирити у тај свет, али ако дозволите да савремена технологија загосподари вама, онда је то веома опасно. Када је о књигама реч, мислим да не постоји нека превелика опасност да ће се тај неки свет лаке и залудне забаве дубоко укоренити међу правим, истинским читаоцима. Није ни раније сва популација читала и посезала за књигом. Мислим да је онај стабилни део читалаца, који свака библиотека има, некако трајан и да се то преноси с корена на колено.

Са колико година сте прочитали прву књигу и о којој књизи је реч?

[...] Сви смо прво читали сликовнице и размењивали их. У згради је постојао један леп обичај – носили смо једни другима на рођендане књиге. Прве сликовнице којих се сећам су „Десет малих Индијанаца“, „Три прасета“, бајке разних народа... И ето, остале су ми до данас у глави. Међу првим књигама које сам читао била је и она чувена књига Бранка Ћопића „Доживљаји мачка Тоше“ (можда зато волим животиње до дана данашњег) и још неке књиге о мачорима, рецимо „Судбина једног Чарлија“ Александра Поповића. Наравно, сви смо прво слушали па после читали бајке, обиље бајки. Имали смо лепу библиотеку, а прве књиге које смо добили сестра и ја биле су књиге чика Јове Змаја. У то време сам веровао да је чика Јова Змај наш рођени деда, да је он само мени писао и да ме је одлично познавао... Иначе, од чика Јове сам највише волео песму „Зека из јендека“. [...] На мене су велики утисак оставила и дела Марка Твена, Жила Верна... Сећам се да сам неке књиге читао користећи географски атлас. Ту се описују нека места, ја их нађем на карти света, ставим прст и кажем: аха, они су сада овде... [...] Не мора се ићи далеко да би се много видело. Много тога из света се налази у књигама. Рекао бих да ме је баш то привукло и знао сам још у првом разреду основне школе да ћу бар покушати да будем писац. Мислим да сви људи знају врло рано за шта су рођени. [...] Мене је, ето, књижевност дочекала и ја сам остао на том путу. Сада, после десетак, петнаест књига, могу да кажем да је све то имало смисла. Сада, више него икад. Нарочито што кренете као полетарац (као наши другари који су сада на радионицама), а онда сретнете неке јако важне људе у животу, па онда видите да ти писци из лектире заиста постоје, онда схватате да вас они прихватају равноправно као своје другаре, и после тога нема више назад. Ви сте ту, имате нешто што носите у себи и осећате се повремено као амбалажа, јер то што носите у себи више и није ваше, то припада вашим читаоцима. [...]

На први поглед зрачите веома позитивном енергијом па Вас деца доживљавају као пријатеља. Шта мислите, због чега је то тако?

Можда зато што и сам одбијам да изађем из детињства. Нема потребе за некаквим замагљивањем у приступу деци, људима, па и кућним љубимцима. Нема потребе да представљате ни себе ни своје речи другачије него што јесу. Разговарамо отворено и искрено и то је луксуз који једино деца и писци за децу могу себи да дозволе. Да говоре једноставно и јасно, без неког замагљивања смисла да би се лажно представили значанијим него што су. [...] Друго, веома је важно да умете да се играте. Ако хоћете да се приближите младим читаоцима, будите као они. Наравно, то не значи да треба да се кревељите. Постоји један важан задатак, а то је – попети се на ниво детета. То значи – досегнути онај ниво на коме су деца у предности у односу на одрасле људе. Умети да се играш, бити искрен и дозволити себи те неспутане узлете маште, радозналости, зачуђености... Када то на прави начин радите, то даје добре резултате.

Велики део стваралаштва сте посветили деци. Каква осећања у Вама буде задовољна лица деце, а да притом знате да су Ваше књиге или Ви сами заслужни за то?

Не бих рекао да су за то заслужне моје књиге. Пре су за то заслужни њихови родитељи, васпитачи, учитељи, билиотекари, који су припремили ту децу. Као када се њива припреми за сетву. [...] Кад књига и дете нађу заједнички језик, то буде један срећан спој. Нема онда писац много права да својата ту радост деце. Просто, колико је то нека заслуга књиге, толико је и њихова лична заслуга. [...] Мени је много драго када видим срећна лица деце и мислим да су деца у данашње време веома ускраћена и да ми њима много унапред дугујемо, јер велики број деце са којом се данас срећемо сутра ће и те како допринети не само своме граду или држави, већ целом свету. А ми тога треба да будемо свесни на време.

Добили сте бројне награде за своје стваралаштво. На коју од њих сте најпоноснији и зашто?

Већину тих награда су добиле књиге. Ја сам имао ту част да ми их уруче. Највише награда добила је књига „Авантуре Краљевића Марка“. Награда „Невен“ (треба ли рећи – зато што су је добили заиста великани писане речи за децу код нас) заиста ме пуно радује. Радује ме награда за књигу „Зоолошка песмарица“ Међународног сајма књига у Београду „Дечја књига године“, зато што има тежину. Већина тих награда има и те како велики значај за самопоуздање писца и за даљи живот књиге. То је, у ствари, суштина награда. Радује вас то што је баш ваша књига из мноштва издвојена и препоручена читаоцима на тај начин. Јако ми је драга Награда Змајевих дечјих игара за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, зато што ми даје наду да сам успео у нечему у шта сам уложио прилично труда – да моје речи постану блиске новим генерацијама читалаца. [...]

Шта сте прво помисли када сте сазнали да ће доћи до реализације Манифестације дечјег стваралаштва „Чаробне полице Биби Сликовчице“?

Прво што сам помислио јесте како је невероватно то да свака идеја на коју дође писац Игор Коларов нађе начина да буде реализована.[...] Пре четири године је Игор Коларов дошао на ту дивну идеју и рекао да је ово једно веома лепо и захвално место за организовање манифестације те врсте. Ми смо знали колико труда улажу и школе и Библиотека, да постоји лепа сарадња између структура које чине укупну културу Књажевца и околине, да се деца радо одазивају на позиве из Библиотеке, било да је у питању књижевност или неки други вид стваралаштва. [...] Свакако да сам одушевљен овом манифестацијом, будући да је моје мишљење да се култура полако сели из некаквих центара који ту улогу у последње време ничим не оправдавају. Оно што су некада били центри културних збивања, сада се полако претвара у папазјанију свега и свачега, те мислим да се култура с правом повлачи у оне локалне средине којима је стало до тога да очувају свој културни образац и свој имиџ, који свакако није занемарљив. [...] Овде је сваки догађај ове врсте као празник. Када се појавите у школама, имате утисак да је све то тако свечано и да деца памте сваки тренутак, све што је знимљиво. Ја сам склон томе да памтим ту децу и њихове радове. Када дођете после две-три године, видите да су се они претворили у заиста квалитетне младе људе и буде вам пуно срце.

 Који део Манифестације је по Вашем мишљењу најзанимљивији и због чега?

Мени лично је најзанимљивији део Манифестације – припремање позоришне представе према тексту који је Владимир Андрић написао на основу приче Бране Цветковића. Јер, ради се о виђењу и интерпретацији једног великана од стране другог великана, а тај припада оном делу стваралаштва који зовемо школом стваралаштва за децу Душка Радовића, реч је о директном настављачу онога што је Радовић започео у нашој књижевности, часописној продукцији, телевизијској и радио уметности за децу. Е, баш то је Владимир Андрић. Зато држимо песнице тим младим људима који су прошли аудицију и надамо се да ћемо сви заједно уживати у њиховој представи. Једва чекам да видим и ликовне радове младих књажевачких талената, настале у радионици коју зналачки води угледни ликовни стваралац и педагог Раде Ристић. А за то време, Игор Коларов и ја радимо са младим и талентованим писцима из Књажевца. Већ смо имали неколико сусрета са њима, неколико радионица, и могу вам рећи да из дана у дан они све више напредују, како ми се чини, на обострано задовољство. Ми смо као руководиоци тих радионица изненађени квалитетом њихових радова, који настају на лицу места, а видимо да и њима прија начин на који се дружимо и радимо. Ако желите да придобијете некога да своје умеће покаже целом свету, онда морате да му будете пријатељ а не налогодавац. Мислим да смо ми нашли прави начин за то. То је – радост узајамног разумевања и сарадње. [...]

Каква осећања у вама буди Књажевац и шта Вас везује за њега?

[...] Ово је крај који је на мене оставио велики утисак. Пре много година сам први пут дошао у Књажевац, са екипом Радио Београда у оквиру акције „Књига солидарности“. Тада сам схватио да се човек овде, и не знајући откуд то, осећа као код куће. Када дођете у неки град, осетите просто да вам је ту место. Овде нам се за душу лепе неке ситне радости од којих ми после сијамо као божићне јелке. То нам даје мотивацију за рад и писање до неког следећег сусрета с Књажевцем. [...] Кад прођеш кроз овај град, видиш да он живи. Пролазиш улицама и видиш људе који су пуни неке исконске животности. Не мислим да је то град као што су Лас Вегас или Њујорк, један људски мравињак, него Књажевац има тај неки мирис питомог, мало успореног а прилично пристојног лепог градића, у коме се човек може осећати нормално и баш као да је међу својима. То сам у детињству и раној младости сретао, а данас су ретки такви градови. То одговорно тврдим, јер често путујем Србијом, кроз много градова пролазим и каткад видим градове који одумиру, који су постали хладни или су се заледили у времену, у којима се мало шта лепо догодило још од осамдесетих година, дуже од трећине века. [...]

Постоји ли неки мото којим се водите у животу?

Постоји више. Ако се не варам, Ниче је рекао нешто попут овога: „Не морам путовати да бих видео свет“. Постоји и један сачуван у нашем културном наслеђу: „Живот у страху је пола живота“. А ту је и омиљена мисао чувеног руског песника Љермонтова, која ми је како пролази време све важнија: „Живот без борбе је ништа“. Не мисли се, наравно, на борбу у ратовима који се воде, већ је порука да не треба одустајати, да треба настојати да се уради нека велика, важна ствар. Наше је да дамо све од себе, а шта ће од тога испасти и преостати, време ће показати. [...]