ЖЕЉА ДА СЕ НЕШТО НОВО СТВОРИ

(разговор са ликовним уметником Радетом Ристићем)

Разговор водила Јована Симић

Када сте почели да се бавите уметношћу, ко је први приметио Ваш таленат?

Талента свакако има, да се присетимо мало... Испољио се још у основној школи, у ствари, далеко раније. У то време није било папира, а отац је доносио новине. Политику нарочито. Онда он откине ону белу маргину, па тиме увија цигарету и пуши. Након тога остајали су комади папира, а он накваси пљувачком оловку, такозвану мастиљаву, нацрта Чича Глишу и каже да се тако црта човек. То су били неки корени, претпостављам. У основној школи, у Трговишту, учитељица ме је увек прозивала кад је нешто требало нацртати. Ваљда је приметила да на тај начин могу нешто рећи. Касније је и наставник цртања осетио да из моје руке може нешто лепо да изађе. Није посебно радио са мном, али увек би на часу издвојио мој рад и показивао га осталој деци. Ваљда је тако почело. После основне школе, завршио сам прву годину у Гимназији у Књажевцу. Затим сам отишао у Средњу школу за примењене уметности у Нишу, на вајарство. То је трајало пет година. После тога сам завршио, како се данас зове, Педагошку академију. Прво сам радио у фабрици порцелана у Зајечару, на обликовању модела, цртању, декорацији. Касније сам био наставник у Основној школи „Каплар“, у Гимназији и помало у Техничкој школи, тачније, мењао сам професоре. Тринаест година водио сам пропаганду у Фабрици обуће „Леда“, а радио сам и у моделарници, на цртању и обликовању модела, изради разних постера, каталога...

Шта Вас највише инспирише, шта Вас покреће на рад?

Ваљда човек некако доживи тај посао. Увек се јави нека жеља, не нека посебна инспирација, увек је у питању жеља да се нешто направи, нешто ново створи. Некада то буде забава, па се оно што се прво црта на папиру касније обликује на неки други начин. Ја сам, заправо, одушевљен старом архитектуром нашег краја. Мислим на оне старе куће са посебним луковима, то је такозвани моравски стил или „моравка“. У том крају, према Старој планини, не знам да ли ми је нека промакла а да је нисам насликао, односно нацртао. Сликао сам их углавном акварелом. То је техника која ми и данас изузетно одговара. Ако ме нешто инспирише, то су сигурно те куће. Насликао сам све које су карактеристичне, овде у нашем крају.

Провели сте део своје каријере као наставник ликовне културе у Основној школи „Каплар“. Каква су Ваша искуства?

Имам лепа искуства. Прво, тај предмет сам схватио као врсту мале релаксације за ученике. Математика је оптерећење, а моји часови су представљали опуштање. Радио сам по предвиђеном програму, али сам увек дозвољавао да то буде мало слободије. Нисам тражио да деца на часу седе као скулптуре, да се не окрећу и не разговарају... Било је и изузетних резултата. Рецимо, на ликовној изложби „Деца света“ у Новом Саду један мој ученик је добио другу награду. Има пуно награда и на тему „Деца Тимочке крајине цртају“. То је тада организовао зајечарски музеј. Као наставник, био сам задовољан и баш ми је било драго да дођем на час. Није ми то никада тешко падало. Ево сада, кад сам у пензији, у мојој кући која је поред школе увек се чује дечја галама. Кад нема деце, када је субота или недеља, некако је празно.

Бавите се углавном уметношћу, сликањем, вајањем... Али се бавите и сценографијом, посебно за Фестивал културе младих Србије.

Већ четрдесет година радим сценографију за Фестивал културе младих Србије. Ради се о интересовању. Нешто ме је невероватно мотивисало да се бавим тиме. Наиме, у Књажевцу је постојало аматерско позориште. Требало је понекад осмислити, на пример, где ће се одиграти нека радња, простор на коме ће се то тачно догађати. На смотри у Мајданпеку, на такмичењу на коме је учествовало аматерско позориште, које је „Леда“ финансирала, добио сам прву награду за сценографију. То ме је, наравно, подстакло да се и даље тиме бавим, не професионално већ аматерски. Сада радим сценографију за представу „Шумска бајка“. Када се припремају представе, прво треба добро прочитати дело, да се види шта хоћемо да постигнемо тим делом. Тада човек у свести може да створи слику – где треба да се одигра одређена прича. После се пређе на реализацију, одлучује се да ли ће сценографија бити насликана или ће бити у 3D варијанти...

Није ово први пут да сарађујете са Библиотеком, учествујете у скоро сваком од њених пројеката. Шта Вас то привуче, шта Вас увек радује у вези са тим?

Некако ми одговара то, увек се може видети нешто лепо. Долазе деца, има разних пројеката, тако да проналазим себе у свему томе.

Добро сте упознати са оним што Библиотека ради са децом. Како доживљавате овај, могу слободно рећи, „покрет“ за децу?

Мислим да је то изузетно. Можда нема довољно времена да се у школама каже понека реч о глуми. Ја сам сада имао прилику да гледам и слушам децу са којом ради редитељ Владимир Андрић. То не може да се види и чује на настави и ово је идеална прилика да сви који се интересују за глуму чују неку лепу реч... Није да се у школи све то не ради, али мислим да је изузетно важно то што овде деца могу да се сретну са човеком који се професионално бави режијом. Кад су мали, људи упијају то искуство, па и размишљају чиме ће се касније бавити.