КЊИГЕ – ВЕЋЕ БАР ЗА ЈЕДАН БРОЈ
(књижевник Душан Ђурђев, директор Змајевих дечјих игара)
Разговор водила Анета Симић 21. новембра 2017.
Познато је да сте студирали шумарство. Шта Вас је навело да пишете за децу и младе?
Нажалост нисам завршио студије шумарства зато што ми се та струка баш и није нешто свидела, мада има у литератури шумара, не много али их има. Занимање с тим нема много везе. […] Има, рецимо, доста лекара који пишу, почев од Змаја па до Зорице Кубуровић. Није струка пресудна за одлуку да се бавите писањем, него нека унутрашња потреба да нешто запишете, да оставите некакав траг за собом. […] Постоји једна изрека, то ми је и Душко Трифуновић говорио (узгред и он је једно време био шумар): у животу је потребно да се уради следеће – добије дете, посади дрво и напише књига. То су отприлике три најважније ствари које остављате као траг у времену и кад вас више не буде било.
Које књиге сте читали док сте били дете?
Увек су ме занимале књиге које су имале хуморну тематику. Мислим да је прва књига која ми је пала у руке (када чак нисам знао ни да читам, али се сећам илустрација у њој) била „Авантуре барона Минхаузена“. […] А онда оне духовите Ћопићеве књиге, Нушићеви „Хајдуци“, Твенов „Том Сојер“… […]
Које књиге би требало обавезно прочитати током живота?
У детињству – од Андерсенових бајки до „Алисе“ и „Малог принца“, Марка Твена... Јесу те књиге мало споре за данашње време. Научили смо данас да се све брзо дешава, да књига буде што тања, без пуно описа, само дијалози, јер смо нестрпљиви и морамо што пре да сазнамо шта се десило на крају. А књига за децу, које припадају светској класици, нема много. Рецимо педесетак. Иако неке од тих књига нису настале као литература за децу, временом су то постале. Мислим да нема много више од тог броја. Tо је понуда. Не можеш да пронађеш у литератури за децу иоле вредну књигу коју већ нису читали твој деда или твој тата. Њих свакако треба прелистати. Нађе се увек по нешто интересантно што може да те привуче. Јесте мало споро за данашњи темпо живота, али то је то. Мислим, ко би од вас данас читао „Рат и мир“? То је много обимна и озбиљна књига. Готово да нико такве више и не пише. Али, на неком испитивању у Америци о сто најбољих књига свих времена, „Рат и мир“ је избио на прво место. Постоје дакле књиге које су непролазне вредности, којих се данас ретко ко лаћава, а оне су некад биле готово обавезна лектира. Литература за одрасле датира вековима уназад, а за децу не. Узмемо ли, рецимо, Андерсена… то је прва половина 19. века. Он је писао бајке, али питање је колико су оне биле само за децу. Дакле, литература за децу постоји два века уназад и за та два века није могло настати ни приближно толико дела као што их има за одрасле. […] Ако би пак хтео да изучаваш литературу за децу, не треба да идеш далеко у прошлост, не треба ти чак ни много времена да прочиташ све што је вредно пажње.
Коју своју књигу сматрате најуспешнијом и због чега?
Увек вам се чини да је она последња најбоља, али то је зато што је нова па нам је још у сећању, а оне остале сте већ помало заборавили. Моје књиге су некако неупоредиве, све су различите. Ја баш нисам нешто плодан писац и нисам написао много. Начин на који пишем захтева пуно времена, јер то није само писање. У мојим књигама постоје ликовни елементи, визуелни, које сам радио користећи се искуствима од дадаиста, надреалиста и зенитиста, па све до сигналиста. Ви сте деца нове генерације, деца визуелних медија (кажу да неких осамдесет и више посто свих информација из спољног света примамо чулом вида), па претпостављам да вам је отуда ближа слика од речи… Зато у текст уграђујем слику да бих је комбиновао са речју и тако правим књиге… Када завршим једну књигу, ја се ресетујем, заборавим то, па онда тражим неку другу тему и причу која би мени била интересантна. Јер, ако се ја играм док пишем и ако је мени то занимљиво, онда, претпостављам, да и оном који чита то може да буде занимљиво; а ако то што пишем пишем силом, онако ко од беде, претпостављам да и онај који то чита не чита баш са великим занимањем. […]
Ваше књиге имају врло занимљиве наслове – „Радови на млечном путу“, „Теглећа срећа“, „Извођач бесних глиста“, „Вавилонски неимари“, „Мрњавчевићи“… Откуд инспирација за то?
То је све јако компликовано и за објаснити. На пример, књига „О бабама и жабама“, нема толико компликован наслов, али... Да бисте је разумели, морате да знате помало од свега: историју, грчку митологију, књижевност... Зато у поднаслову пише да је то „књига за основце са високом стручном спремом“. Иначе, увек када бирам наслов (па и поднаслов), гледам да он делује провокативно. Човек на основу наслова може да претпостави шта се унутра налази, мада не увек. Код мене су честе игре речи, зато покушавам да ту игру истакнем и у самом наслову. […] Тo поигравањe насловом може да заинтригира потенцијалног читаоца, па у покушају да га протумачи, завири и међу корице. […]
Како сте се осећали када сте први пут примили награду за књижевно стваралаштво?
Када први пут добијеш награду, а још си млад, то ти импонује. По први пут неко јавно призна да то што радиш радиш добро, да се то издвојило из масе неких других књига. Постајеш поносан јер улазиш у тај свет, кад можеш да кажеш за себе да си скоро па писац. Ниси још, али си се квалификовао за то звање. Зато се прва награда памти. Али после кад си старији, схватиш да поред тих награда постоје и оне које се додељују за животно дело. Једне године сам добио три-четири награде. Кажем ја себи: боље да одем код лекара да видим је л' са мном све у реду. Можда жири види нешто што ја не видим, јер када почну много да вас награђују, имате утисак да нећете још дуго. Тим наградама сумира се оно што си до тада урадио. Награде које добијеш у младости имају ефекта. Зато сам ја за то да се награде дају младим људима, да им се дају награде на време, а не када остаре па им то више не представља никакво задовољство и никакав подстрек.
У једном интервјуу сте поменули да сте свесни да су данашња деца деца 21. века и да сте ви модеран писац. Шта мислите о електронским књигама?
Знате, кроз историју сва техничка достигнућа су у моменту када су се појавила била дочекана са неверицом и страхом да ће она уништити оно што им је претходило. Па тако, када се појавио фото-апарат, рекли су да ће то уништити ликовну уметност. Када се појавила телевизија, рекли су да ће она уништити позориште. Ништа није уништило оно претходно, а то ново што је измишљено обично се развијало у неком другом правцу. Електронска књига неће потиснути папирну књигу. Она је можда подесна за оне књижурине које смо ми некад користили: енциклопедије, приручнике, речнике... Зато што се оне штампају једанпут, па ко зна кад, за педесет-шездесет година. У међувремену наука се развија, све се мења и њих треба стално допуњавати. Електронска књига је лака за допуњавање, а и нама је далеко једноставније да на интернету нађемо податак који нас интересују, него да одемо у библиотеку па да листамо енциклопедије. Дакле, вероватно ће у том смислу електронска књига имати бољу прођу и праву замену. Нека истраживања у Америци обављена недавно су показала да је електронска књига, када се појавила, била хит, али више није. Тачно је да је лепше кад у таблету имате педесет, сто књига, па бирајте, али није исти осећај. Као што није исти осећај гледати филм у биоскопској сали и гледати га на малом екрану у дневној соби. Све има своје чари. И папирна књига има своје чари, леп је осећај кад је отвориш… Увек сам волео да миришем штампарску боју, поготово новине. Сад се користе неке чудне хемикалије… Кад узмем какву илустровану ревију, па је помиришем, она се осећа на загорело млеко. Има карактеристичан воњ који ми не лежи… Али, она негдања штампа, црно-бела, оловног слога, она је имала неку другу мирисну ноту. Изазивала је другачији осећај и код аутора и код читаоца. Никад нисам волео да пишем за радио и телевизију, увек сам волео да пишем за новине. Наравно, постојале су на радију кабаретске емисије и оне за децу, за које сам писао… Али, знате оно: ко је чуо – чуо је, ко није – није. На телевизији ко је видео – видео је, ко није – и неће. А кад нађете старе новине негде на тавану, па отворите и пронађете свој текст или текст неког аутора… […] Пронађете нешто што је остало записано, остао је неки траг. Имам утисак да од овог данас неће остати баш много. Имали сте некада фотографије из детињства, школе, филм са летовања, екскурзије, па направите фотографије, ставите их у албум... Сада све то имате у телефону и нико не прави фотографије. […] Технологија напредује, а ни ми више нисмо исти. Правдамо се да немамо пара, могућности... у ствари немамо воље, и просто то што смо имали, нека сећања на детињство, ближу и даљу прошлост, пропашће и нажалост од свега неће остати ништа. Тако да сам ја још увек присталица неке папирне форме и зато мислим да ће књига опстати. Неки бестселери и друга петпарачка литература која се чита у аутобусу да прекратиш време, у таблету су нашле прави формат, али дела класичне и друге вредне литературе ће се вазда чувати и сачувати у папирној форми.
Колико Вам значи то што су баш вас изабрали за директора Змајевих дечјих игара?
Данас је најтеже занимање бити директор нечега, поготово у институцијама културе. Пара, наравно, нема, јер у култури је вазда владала беспарица. Ви, као генерација, још увек о томе не размишљате, али ускоро ћете морати. Имам утисак да многи од вас не би ни пристали да се тиме баве, зато што је то неисплативо. Треба да будеш занесењак и помало луд да би се тиме бавио, да ти се то баш свиђа, а да притом не знаш ништа друго да радиш. […] Међународни центар књижевности за децу „Змајеве дечје игре“ је институција која организује и тај велики фестивал, тачније два фестивала: један у јуну, један у децембру, а између њих још много тога… […] Змајеве дечје игре имају и часопис „Детињство“ који се бави теоријом књижевности за децу и није намењен деци већ онима који изучавају литерартуру за децу, студентима који студирају за учитеље, професоре, васпитаче... Поред тога, објављујемо теоријске књиге, преводе избора из поезије која се ствара на другим језицима, покушавајући да упознамо наше људе са оним што се пише на шпанском, немачком, мађарском, румунском и неким другим језицима... […] Има и пуно других послова. Уз све то, мени је данас највеће задовољство да помажем талентованим људима, јер знам колико је мени била потребна помоћ, да ми неко открије тајне заната списатељског, како све то функционише и да ме уведе у тај свет. Покренуо сам зато једну песничку библиотеку („Санглбанглтинглтанглрод“, прим. ур.) у којој сам објавио књиге неких изузетно талентованих људи који су широј читалачкој публици били непознати, јер су по природи мирни, повучени, тихи људи, уз то живе негде ван великих центара па нису у прилици да се крећу у тим круговима стваралаца за најмлађе. Те књиге наишле су на добар пријем и код читалаца и код критике, а добиле су и најзначајнија признања која се додељују у литератури за децу. […]
Која је по Вама улога писаца у одрастању деце и сазревању младих?
Некад, у време када је писао Змај, песме су биле поучне и писане су да би се деца нечему научила – лепом понашању или неким другим вредностима. Данас писци немају ту улогу. Ни школа одавно више није васпитно-образовна, сада је само образовна установа, и то је питање колико. Дакле, ни писци нису више ти који децу уче нечему, јер то би пре свега требало да чини породица. Стварање за децу је врста артизма, књиге нису више поучне, већ помажу деци на тај начин што она читајући их могу да обогате свој речник. Садашње генерације се често сусрећу са проблемом оскудног фонда речи којим располажу. Други проблем је технологија која је сада свеприсутна у нашим животима. Скраћенице и шифре које иду преко СМС порука још више угрожавају и кваре и то мало језичке културе коју поседујете. А у животу, да бисте нешто постигли, морате да будете образовани и речити. […] Како ћете то постићи? Једино читањем. Не може се речник обогатити ако не читате, не постоји други начин да се поправи фонд речи. Осим тога, читањем се развија нека врста радозналости и жеље за креативношћу. Барем ја то тако видим. У мојим књигама ви сте присиљени да повезујете ствари, те низове асоцијација. Ако хоћете да разумете о чему пишем ви морате да размишљате у каквој су вези све те поетске слике које вам ја ређам. Зашто? Видите, има један енглески писац за децу који је доста превођен код нас, Нил Гејмен. Пре годину дана одржао је у Лондону, у библиотеци, једно изузетно саветовање где је говорио о том проблему. Дакле, то није проблем само код нас – да се не чита. То је проблем свуда. Гејмен је рекао да је након једног испитивања установљено да данашња деца много мање знају него што знају њихови очеви, дедови, и да ће се врло брзо доћи у ситуацију да више неће имати ко да управља земљом, јер је образовање људи данас неупоредиво лошије него што је било код њихових предака. Читање, код Гејмена, је основа од које треба да се крене још од предшколског узраста, да би се деци што више приближила књига. […] Како их приближити? Па наравно, морате прво побољшати статус писаца за децу. Да они имају интерес да пишу, да то не буде само њихов хоби, јер од тога не може да се живи. А морате од нечега да живите. Ти људи морају читавог себе и свој живот да посвете стваралаштву, јер само тако ћемо добити више добрих и квалитетних наслова. Притом, битно је да се писци што више друже са вама, да осете неки пулс генерације, да виде шта вас то у животу занима а шта не. Ми сада причамо приче које су нама интересантне. Рецимо да ја сада причам вама о свом детињству. Шта то вас брига како је било кад сам ја био мали. То би морало да буде јако духовито и интересантно штиво да бисте ви пристали да га слушате, односно читате. Јер, ако причам досадну причу, та неће ни да те гане, ни да те разгали. Значи, треба да се проналазе нове форме и нови начини приступа одређеним темама. Има тога међу млађим ауторима. Имате Уроша Петровића са оним загонетним причама које вас терају да размишљате. Фино смишљен начин да вас укључи у причу, али морате мало да правите фискултуру духа, да размишљате. Према томе, има нових садржаја, али има и оних где би нова технологија могла да помогне. Могу да се направе комбинације као код видео-игрица где ви можете да се крећете и лево и десно, и горе и доле. Ако постоји прича која може да иде у свим правцима, а вама се не свиђа јунак, онда га промените. То вам даје могућност да мењате ток приче, да се укључујете и да мењате радњу – што је још боља варијанта. Дакле, има пуно могућности у литератури у које се ми не упуштамо, јер смо већ стара гарда. Треба да дођу неки нови клинци, оспособљени за рад на рачунару и програмери, креативци, али не да креирају видео-игрице, већ графичку новелу или роман који ће бити интерактивни. […] То су разне могућности које нам пружа савремена технологија, али и неки правци у којима књижевност за децу може да се развија или се већ развија. „Ал је леп овај свет!“, то је чика Јова писао у 19. веку и он је онда био леп. Сада је он можда лепо још једино предшколцима, који слушају ритам, мелодију и знају таман толико речи колико у песми има. Али то је за предшколце. А нешто озбиљније… Пошто је дете дете до осамнаесте године, како год окренули… како да му приближите књигу? Имате проблем, већ после четрнаесте, да понудите детету књигу, јер оно неће да буде дете и да чита литературу за децу. А књиге за одрасле? Па ни то га баш нешто не занима, јер за њих није стасало. Морате да имате адекватну литературу намењену тинејџерима коју неће чинити преводи књига које имају дозлабога глуп садржај. Пре је заборавиш него што је прочиташ. То су лака штива. Увек су постојали петпарачки романи. Некад се много читао Карл Мај, који је превођен на тридесетак језика. Чувени немачки писац који је писао о Дивљем западу, а да никада није био у Америци (тек касније, пошто су га због тога исмевали, отишао је да обиђе неке индијанске резервате). Никада нико није рекао да је то велика литература. Сви су рекли да су то петпарачки романи, али генерације су расле (данас мање) на тим и таквим романима. Али, зато постоје и они врло захтевни романи, попут „Малог принца“ (питање је да ли је то роман за децу), тешка је и „Алиса“, али чудесна. Постоје различити избори. Можете да читате оно што је лако и оно што је тешко. Сада стасавају неке нове генерације којима треба понудити нешто још новије, нешто још захтевније. Недавно сам захваљујући једној италијанској списатељици (Бјанки Пицорно) чуо за Толкинову мисао: књиге за децу треба да буду као и њихова одела – барем за један број веће. Немојте никада да им дајете приче за које ви мислите да ће их они лако савладати. Не. Слободно их искомпликујте и видећете да су они у стању да оду корак даље. Дакле, није проблем у томе да ли они могу нешто да схвате. Могу. Ја намерно пишем „компликоване“ књиге, јер очекујем и тражим од својих читалаца да „много“ знају. То нису књиге које се лако и масовно читају, оне су за пробране сладокусце, мудрице који воле да се играју и налазе смисао у тој игри. Према томе, свака књига ће наћи свог читаоца. Мислим да ће и убудуће бити таквих захтевних књига. Биће и оних других. Биће свачега. Али литература ће ипак опстајати на сложенијим формама и делима, на Луису Керолу, а не на Карлу Мају.
Шта за Вас представља ова манифестација?
Свака манифестација која је намењена деци је добродошла, пошто се све мање и мање бавимо децом. Прво у породици, а онда и у школи, ван школе да и не причамо. Свака жеља да се са децом успостави комуникација, да им се укаже на лепу страну уметности је злата вредна… Тако да је и ова прича коју су започели Бранко, Игор и Владимир Андрић у Књажевцу једна сјајна прича, зато што су пронашли праве људе у књажевачкој библиотеци, који имају добра искуства у раду са децом. Њима се свидела та идеја да се направи манифестација кроз коју би се деца увукла у једну лепу причу о позоришту. Нико не каже да је то урађено да би се од деце направили будући глумци, али би било добро ако би од њих направили добре гледаоце. Као и ова деца која пишу или цртају... Није идеја сваког конкурса да се од деце направе писци, то ће морати они сами… Пуно среће, чудних околности и добро сложених коцкица, под условом да имате дара и талента, у животу мора да се поклопи да бисте заиста постали писац. Али ако бисмо од свих тих људи, тј. деце која пишу, успели да направимо добре читаоце, то би било сјајно. Јер за једну литературу колико год је битно да има добре писце, још битније је да има добре читаоце. Ако ово припомогне да у Књажевцу буде више оних који ће и после основне школе бити чланови ове библиотеке, онда значи да смо нешто урадили и да је било вајде од тога што смо са њима проводили дане овде у Књажевцу.